Jednog Dana

Ponekad,pomislim da nisam bas nacisto sa sobom.Svaki dan je nov,i svaki je tazak,i po pravilu tezi od ostalih.Znate kako kazu,brak je zajednica treba zajedno raditi na njemu,bla bla bla.....pa ako sami pokusavate da radite posao za dvoje to ne ide,jednostavno.Na srcu mi lezi toliko stvari,a kad nepostoji niko ko te razume,postaje sve teze.Imam osecaj da tonem sve dublje i da ce doci dan kada necu moci da se iscupam i kad vise nece biti svetla na kraju tunela.Sve je toliko komplikovano i sve je tako tesko,i zivot  sa njim postaje nepodnosljiv.ON NE RAZUME,NECE,NE ZELI.....Da li sam pomisljala da se okrenem i odem jesam,ali izgleda kukavicki,kao da nemam ni jedan cvrst dokaz da odem.Sta da radim?Pitam se svakog dana nekad mi se cini da sam blizu resenja a nekad i nema kraja.....